Na prvi pogled su ova dva pojma teško spojiva jer se vegetarijanci smatraju ljudima slabije telesne konstitucije, sa manje mišićne mase i sa manje 'sportske agresivnosti'.Međutim, ovakve zablude proističu isključivo iz nedovoljne informisanosti. Naime, mnogo je vrhunskih sportista koji su vegetarijanci i vegani, i pri tom postižu izvanredne rezultate takmičeći se 'ravnopravno' sa svojim kolegama koji imaju drugačije navike u ishrani. Čak, mnogi od njih, poput velikog Karl Luisa, smatraju da za svoje rekorde mogu zahvaliti vegetarijanskoj/veganskoj ishrani koja je značajno uticala na postizanje tih rezultata.
Treneri i nutricionisti koji laički pristupaju svom poslu, skloni su da sportistima preporuče ishranu po principima: 'Jedi meso od bika/konja, da bi bio jak/brz kao oni!' Sportisti nekritički prihvataju ovakve 'stručne' savete, i uvode ih u praksu ne razmišljajući: 'Od koje hrane je bik postao tako jak, a konj tako brz!?'
Nutricionizam u sportu je kardinalna naučna disciplina, jednako važna kao i sam trening, ali se tom delu života i aktivnosti sportista posvećuje manje pažnje nego što njena važnost zahteva.
