Kako bih razbio neke predrasude vezane za vegansku i vegetarijansku ishranu, odlučio sam da na ličnom primeru pokažem uticaj ovog načina ishrane na fizičku spremnost, kondiciju, telesnu konstituciju, postizanje sportskih rezultata i ostvarivanje sportskih ciljeva, motivaciju, zdravstveno stanje... i još mnogo toga.
Počeću od toga da se, od svojih 36, vegetarijanski (a većinom, preko 95% veganski) hranim gotovo 15 godina.
U poslednjih godinu dana počeo sam malo više da vodim računa o balansiranoj ishrani (u smislu da bude raznovrsnija i redovnija, bez kojekakvih kalkulacija kalorija i strogog unosa određenih namirnica u određeno vreme...), i da redovnije fizički vežbam, a to je donedavno podrazumevalo 2-3 treninga trčanja od 20-30 minuta mesečno, uz dosta šetnje po sat-dva vremena svakodnevno, i ponekad vežbice tipa "plank", trbušnjaci, čučnjevi... Nisam bio u mogućnosti da intenzivnije vežbam veoma dugo pre toga zbog teških povreda ruke i vrata koje sam prethodno, nekim slučajem, zadobio (al' to je neka druga priča, nevezana za ovu temu). U tih godinu dana malo redovnijeg vežbanja, i uz takvu ishranu, dobio sam punih 8 (osam) kg, i to bez narušavanja odnosa mišićne mase i telesne masnoće (koja mi nikada nije prelazila 10%). Krvnu sliku sam takođe kontrolisao, i ono što mi je bilo najbitnije, gledao sam crvena krvna zrnca (eritrocite), hemoglobin i gvožđe, zbog anemije kojoj su navodno vegetarijanci skloniji, i rezultati su ne samo u granicama, nego gotovo na maksimalnim vrednostima. O holesterolu i trigliceridima ne moram ni govoriti kako su im vrednosti na minimumu preporučenih granica...
Pored toga što sam se "kondiciono" dobro osećao, i zdravstveno stanje mi je prilično ulivalo samopouzdanje da fizičku spremnost mogu i treba da podignem na viši nivo, naročito jer je iza mene duga pauza zbog već pomenutih povreda od kojih sam se prilično oporavio, ali i zbog kojih sam bio primoran na intenzivnu i dugotrajnu fizio-terapiju. Tako odlučih da te terapije zamenim fizičkim vežbanjem, i to onim što sam do sada smatrao najdosadnijim i najprostijim- trčanjem. :)
Nikada ranije nisam bio neki "trkač". Trenirao sam tenis, gimnastički višeboj (na spravama), vojni višeboj... uglavnom sportove koji su podrazumevali anaerobne aktivnosti, i uvek mi je ta atletika bila monotona i nezanimljiva. Do tada sam najviše trčao dužinu od 4 km na rezultat (u okviru vojnog višeboja), i to nas je tako bilo teško naterati da vežbamo za tu disciplinu, iako je to uvek bila poslednja disciplina, i na njoj su se mogli sakupljati oni "najslađi" poeni koji bi nadoknađivali propušteno... ali ne- to se uvek trčalo "na svežinu", i kidali smo smo se dajući sve od sebe, poslednje atome snage cepajući nakon prethodnih napornih disciplina...
Onda mi je sredinom 2014. nešto "kliknulo" u glavi, i rekoh sebi da ću se suočiti sa tom atletikom, sa tim "baukom" zvanim trčanje. I tako sam krenuo prvo bez nekog posebnog plana.
Prvo sam uradio "Kuperov test" da vidim nivo svoje fizičke spremnosti, i za tih 12 minuta prešao nekih 2800 metara, što je solidan rezulat za nekoga kome trčanje nije pr(a)va ljubav. Taj rezultat mi je poslužio da na osnovu njega isplaniram kakav-takav sistem vežbanja, i onda sam krenuo sa povećavanjem dužina treninga, laganim tempom, da zacrtam temelje aerobnim sposobnostima koje bih kasnije nadograđivao. Tako sam počeo sa 15...20 minuta, 25... pola sata... svaki trening sve duže i duže. I vrlo brzo došao do "nezamislivih" 7,5 km za 40' (pace: 5:23/km) što je najduža moja deonica ikada odjednom istrčana. Naročito me je iznenadilo to da ovu proveru nisam naročito ni osetio- bez problema, bez umora. Baš to iznenađenje mi je donelo novu motivaciju i povećalo apetite. :) Već neko vreme pratim jednu drugaricu sa društvenih mreža ( :D ) koja je uveliko bila u svemu tome, i koja je baš negde u to vreme uspešno savladala par polumaratona. Za mene je ona tad postala heroj! :) Tako je za mene to postao veliki izazov koji mi je potpuno promenio mišljenje o ovom sportu i o ovim, do tada interno pogrdno zvanim "kasačkim" :) , disciplinama. Tako i ja dokaskah do toga da sam neki dan trčao neprekidno 90 minuta, i za to vreme prešao 15,3 km... i nisam bio maksimalno iscrpljen jer je to rezultat postepenog podizanja trajanja i intenziteta... Već sam i sam počeo da primećujem neke zakonitosti treninga za ove distance, i da ih efikasno primenjujem...
Kada sam malo pokazao interesovanje za tim, mnogo toga sam novog saznao, naučio, i vrlo brzo počeo daleko više da cenim ovaj sport i sportiste koji se njime bave.
To je čitav jedan novi svet čija sam vrata otvorio, i za sada osmatram, učim, upijam, vežbam... i naravno da sam već doneo neke odluke vezano za to, i postavio nove ciljeve pred sebe.
O njima ćete biti obaveštavani kako se budu bližili i, nadam se, ostvarivali.
